“Color Media International“, na čelu sa predsednikom kompanije Robertom Čobanom, posetila je, tradicionalno pred novogodišnje praznike, prihvatilište za beskućnike u Futogu, nadomak Novog Sada.
Pre Futoga, po prvi put smo bili gosti odeljenja O.Š. “Milan Petrović” na Slanoj bari-u Dnevnom boravku za obolele od autizma.
Uzroci pojave autističnog ponašanja nisu dovoljno poznati, pa samim tim vrlo malo znamo i kako osobe sa autizmom funkcionišu. Svaka od tih osoba je priča za sebe. Vođeni predrasudama kako je teško raditi s njima, Daniela Tamaš, koordinator Dnevnog boravka, nas je razuverila.
Obišavši njihov “kreativni haos”, pun ljubavi, sloge i topline, naišli smo na divno uređene učionice, čiste pre svega, u kojima korisnici boravka, njih preko dvadeset, kuvaju, kroje, prave saksije, sveće, kompostiraju otpad, a bogami i izvrsno plešu, u šta se uverila vaša novinarka kada me je jedan šarmantni korisnik poveo uz taktove muzike iz filma “Lepotica i zver” .
Cilj zaposlenih u boravku je socijalna inkluzija: uključiti obolele u društvo jer su i oni deo naše zajednice, te nije retko da volonteri provode vreme s njima vodeći ih u bioskop, na koncerte, na rođendane… Broj osoba sa autizmom u poslednjih 50 godina povećao se 15 puta. Na svaka četiri dečaka rodi se jedna devojčica sa autizmom. U ovoj ustanovi sreli smo i oca koji više od decenije svakodnevno dovozi svog sina iz Ade, putujući tako 80 kilometara u jednom pravcu!
Nakon što smo, kao skroman dar, doneli poklone – magazine izdavačke kuće “Color Media International“, uz podršku vrednih domaćica – takmičarki dobro poznate akcije “MAXI domaćice meseca“, Nađe Dojin, Smilje Telečki i Dijane Miletić, koje su spremile slatke i slane špecije, zaputili smo se u Futog – Prihvatilište za beskućnike.
Tamo su uveliko cupkali nogama korisnici ovog centra, nervozno nas iščekujući, radujući se krofnama i kiflicama koje su i njima namenjene, a onda smo uz zvuke valcera, koji su izveli profesor violine na gudačkom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu – Florijan Balaž i njegov orkestar “Limanski bećari“, zaplesali, te tako bar na tren uneli radost i osmeh u živote onih koje isti nije baš mazio.
Jedna od stanarki, Danijela Agbaba, pročitavši pesmu Fernanda Pesoa “Ne znam koliko duša imam”, kao i autobiografsku “To sam ja”, neke je uspela i da rasplače.
